Život je zao… Imali smo dva sina i obojicu smo izgubili u razmaku od 4 godine, izgubio sam sve. Prvi sin, je poginuo u saobraćajki, neka pijana budala se velikom brzinom zabila u auo mog sina i… IMAO JE SAMO 19 GODINA.
Nakon tog neopisivog gubitka moja žena je postala duševni bolesnik ali funkcionisala je. Tugu je liječila smijehom, mislio sam sve je to dobro. Bit će bolje. Drugi sin je tada imao 15 godina i sve to je na njega imalo najgori uticaj. Počeo JE DA SE DRUŽI ZA LOŠIM MOMCIMA, da pije, kasnije smo saznali i da se drogirao, problemi… pokušavao sam mu pomoć, ali moja supruga ga je štitila i opravdavala sve njegove postuple, uvijek je tražio i pronalazio zaklon kod majke koja je uvjek bila slaba na njega.
Prije godinu dana je poginio, opet saobraćajka, ali sada je on bio pod uticajem alkohola i sve je ošlo k vragu. Moja žena se isti dan skrhana od bola pokušala ubiti, pila kiselinu… preživjela, ali nepovratno si uništila zdravlje, povukla se u sebe, prepolovila se, milion nekih bolesti dobila… više nema ni nikakvog osmijeha na njenom licu, čak ni onog na silu, kaže da više nema za koga da živi… Da li je moralo baš tako, da li se moglo promeniti nešto. Da li je to sudbina ili naša greška… Sto pitanja, a ni jedan odgovor… OBOJICA SU IMALI PO 19 GODINA… ZAŠTO ???
Nema komentara:
Objavi komentar